Традиционално кинеско писмо:

Традиционално кинеско писмо или традиционални кинески знакови су један од два стандардна сета штампаних кинеских слова. Модерни облик традиционалних кинеских слова се први пут појавио са настанком канцеларијског писма за вријеме династије Хан, те су били мање-више устаљени од 5. вијека за вријеме Јужних и Сјеверних династија. Израз „традиционалан“ се користи у истицању разлике према традиционалним знаковима још једног стандардизованог сета — упрошћеног кинеског писма која је стандардизовала влада Народне Републике Кине од 1950-их година.

Кинески називи

Међу говорницима кинеског језика, традиционални кинески карактери се зову на неколико различитих имена. Влада Републике Кине (Тајвана) службено зове традиционалне кинеске карактере: стандардне карактере или ортодоксне карактере (традиционалнo писмо: 正體字, упрошћ. кин. 正体字, пинјин: zhèngtǐzì, тонгјонг пинјин: jhèngtǐzìh, џујин: ㄓㄥˋ ㄊㄧˇ ㄗˋ). Међутим, исти појам се користи изван Тајвана да се разликује стандардни, упрошћени и традиционални карактери од варијантних и идиоматских карактера (традиционалнo писмо: 異體字, упрошћ. кин. 异体字, пинјин: yìtǐzì).^[2]

Насупрот томе, корисници традиционалног кинеског писма изван Тајвана, као што су корисници у Хонг Конгу, Макау и прекоморскин кинеским заједницама, и такође корисници упрошћеног кинеског писма, зову их сложеним карактерима (традиционалнo писмо: 繁體字, упрошћ. кин. 繁体字, пинјин: fántǐzì). Неформални назив „стари карактери“ (кин. 老字, пинјин: lǎozì) понекад се користи међу корисницима упрошћеног кинеског писма.

Корисници традиционалних карактера такође их понекад зову „потпуно-обликовани карактери“ (традиционалнo писмо: 全體字, упрошћ. кин. 全体字, пинјин: quántǐzì), да би их разликовали од упрошћених кинеских слова.

Неки корисници традиционалних карактера образложују да традиционални карактери су оргинални облик кинеских слова и не могу да се зову „сложеним“ кад они никада нису направљени сложени. Карактери су сачувани какви су, и да упрошћени карактери не могу бити „стандардни“, јер упрошћени карактери се не користе у свим Кинеско-јежичним регионима^[3]. Исто тако, подупирачи упрошћених кинеских карактера приговарају на опис традиционалних карактера као „стандардни“, јер они виде нове упрошћене карактере као савремени стандард који се користи код велике већине кинеских говорника. Они такође истичу да традиционални карактери нису доиста традиционални јер кинески карактери су се доста знатно променили кроз дуго времена. Многи карактери од Хан династије су начинито више разрађени од изворног стандарда.^[4]

Неки старији људи зову традиционалне карактере „правилне карактере“ (кин. 正字, пинјин: zhèngzì) и упрошћене карактере као „упрошћено-потезни карактери“ (традиционалнo писмо: 簡筆字, упрошћ. кин. 简笔字, пинјин: jiǎnbǐzì) или „смањено-потезни карактери“ (традиционалнo писмо: 減筆字, упрошћ. кин. 减笔字, пинјин: jiǎnbǐzì)^[5].

Штампани текст

Када штампају текст, људи у континенталној Кини и Сингапуру углавном користе упрошћен сустав. Међутим, Народна Република Кина такође понекад штампа материјал намењен да се чита ван континенталне Кине користећи традиционалне карактере (обрнуто је такође истинито). У рукописном тексту, већина људи користе неформалне, понекад особне симплификације. У већини случајева, алтернативни карактер (異體字) се користи у мјесту карактера од више потеза, као што су 体 за 體. Неке симплификације су врло распрострањене, посебно 台 „тај“ (tái) y 台灣 „Тајвану“ (Táiwan) за разлику од стандардног карактера (臺). Осим тога, била су два главна употреба алтернативних карактера у старом добу. Прво, алтернативни карактери су кориштени за избјегавање кориштење карактера формалног назива важне особе у мање формалним контекстима као начин приказивања цењена те особе, да би чували слова имена те особе. Ово дејство се зове „избјегавање увреде“ (避諱) у Кинеском. Друго, алтернативни знакови су кориштени када су исти знакови поновљени у контексту да би се показали да је понављање намјерно него уредничка грешка (筆誤).

Кодирање рачуналних знакова

У прошлости, традиционални кинески је најчешће изведен користећи шему Big5, која фаворитизира традиционално кинеско писмо. Уникод, међутим, је постао изузетно популаран начин рендеровања. Уникод даје једнаку важност упрошћеним и традиционалним кинеским карактерима. Има разне начине које су доступне да се уносе кинеске карактере у рачунарима.

Веб странице

WWW Конзорцијум препоручује кориштење ознаке zh-Hant за језички код кад се користи садржај кинеског језика у традиционалним кинеским словима^[6].

Употреба у другим језицима

Традиционална кинеска слова су такође кориштене у корејском ханџа писму, и умјерено упрошћени традиционални карактери се користе у модерном јапанском канђи писму. Јапански канђи је такође поједностављен. Реформа је утицала на мањи број јапанских карактера, у односу на кинеске реформе, и многи упрошћени канђи карактери подударају се са онима који су упрошћени у Кини, али један мањи број су упрошћени другачије па се створила трећа верзија (нпр. „змај“ 竜 јапанско, 龙 (кинеско упрошћено), 龍 (кинеско традиционално)).

Референце

^ ((en)) Keller, Andrée Tabouret. [1997] (1997). Vernacular Literacy: A Re-Evaluation. Oxford University Press. ISBN 0198236352
^ ((en)) Academy of Social Sciences, (1978), Modern Chinese Dictionary, The Commercial Press: Пекинг.
^ ((en)) Huang, Jack. Huang, Tim. [1989] (1989) Introduction to Chinese, Japanese, and Korean Computing. World Scientific publishing. ISBN 9971506645
^ ((en)) Norman, Jerry (1988) Chinese, Cambridge University Press, стр. 81.
^ речи упрошћени и смањени су заправо изговорени исто (хомоними) у мандаринском језику, и оба изговорене „ђиан“ (пинјин: jiǎn)
^ ((en)) w3org

Традиционално кинеско писмо