|
Article on other languages:
|
Пљувачка (лат. saliva) представља производ секреције пљувачних жлезда. Она има бројне значајне улоге, а представља сложену мешавину воде, јона, ензима, гликопротеина, протеогликана, имуноглобулина, бактерицидних и других супстанци.[1]
СаставУтврђено је да састав пљувачке варира у односу на доба дана, врсту хране (односно надражаја) и количину излученог сока.[2] У састав пљувачке улазе:
Општа својства
УлогеОсим ензимске активности пљувачка има и друге значајне физиолошке улоге:
Пљувачка игра значајну улогу у одржавању физиолошког стања усне шупљине и почетног дела дигестивног тракта. Заштитни ефекат на слузницу се остварује захваљујући присуству гликопротеина и мукоидних продуката које луче велике и мале пљувачне жлезде. Они штите слузницу од потенцијално канцерогених чинилаца као што су пушење и разна хемијска средства, а спречавају и сушење усне дупље у току дисања на уста. Осим тога, пљувачка садржи бројне компоненте које посебно или у комбинацији играју улогу баријере против инвазије бактерија, вируса и других патогених микроорганизама. Променом количине и састава пљувачке стварају се услови за развој различитих облика инфекције усне шупљине, жлезда, ждрела и целокупног организма.[3] ЛучењеУ нормалним условима се у сваком тренутку (осим током спавања) лучи око 0,5 ml/min пљувачке. Ово даје дневну количину од 800-1500 ml излученог сока. На лучење пре свега делују парасимпатичка нервна влакна која полазе из саливаторног једра. Осим тога, разне чулне сензације (поготово кисела храна) могу да изазову обилно лучење пљувачке. На ове центре могу утицати импулси из виших хијерархијских структура нервног система. Још један битан фактор који утиче на лучење је проток крви у жлездама потребан за адекватну нутрицију и секрецију.[4] Током осам сати сна излучи се свега око 10 ml пљувачке. Од дневно излучене количине око 23% потиче од паротидних, 65% од подвиличних, 4% од подјезичних и око 8% од свих малих пљувачних жлезда.[5] Појачано лучење среће се код Паркинсонове болести, у трудноћи и код тровања живом.[3] Референце
|
|||||||||||||||||||||||||||||
This article is from Wikipedia. All text is available under the terms of the GNU Free Documentation License.